КО ЈЕ МОГАО ИЗ СТУДЕНИЦЕ ЈЕ ОТИШАО

0
- рекламе -

СТУДЕНИЦА – Бивши и садашњи мештани Студенице имају „свог” кривца за привредну и демографску пропаст места, па се почесто оптужбе упућују и садашњем манастирском братству.


Пуст и празан центар Студенице

„Замислите, амбуланта у Студеници остаје без лекара. То се дешава у крају где је још пре осам векова, тачније 1207. године, Свети Сава основао прву српску болницу.”

- рекламе -

Такву вест, прилично забринуто и панично, саопштила нам је у телефонском разговору Наташа Мудринић, пензионисана учитељица, која је већи део свог радног века провела баш у студеничкој основној школи.

Но, утешно објашњење за ову нашу читатељку добијамо од др Љуба Стефановића, директора краљевачког Дома здравља, који нам је објаснио да је долазак доктора два или три пута недељно у Студеницу, уместо свакодневног дежурства, само привремена мера због одмора, али и недостатка лекара.

Кад се то реши, када се одобри пријем у радни однос бар једног броја од седамдесетак ових стручњака на списку незапослених у Краљеву, опет ће све бити по старом – обећава Стефановић.

Зашто је ова полуистинита вест тако забринула Наташу, али и друге Студеничане, па су чак писали и писмо градској управи. Нема друге, већ је у питању прека потреба, јер старост и болести, нарочито последњих година, тешко погађају мештане ове месне заједнице у којој је познати средњовековни манастир, тачније житеље села која јој припадају, а реч је о Брезови, Ђакову, Засаду, Долцу и Врху.

– Ко је могао, одавде је отишао, а ово што је остало, једно друго уједа, нема слоге, све пропада – жали се мештанин Милован Живковић из Брезове, у једином бифеу у центру Студенице.

И ту почиње прича којој присуствујемо. Милоје Балтић је оштар критичар политике коју је у овом крају водио Радисав Дугалић, дугогодишњи председник месне заједнице.

Радисав опет узвраћа подсећајући шта је и као председник и директор задруге „Студеница” чинио и створио, а коју су после други, каже, упропастили. За садашње невоље Дугалић прилично криви „ове доле у Краљеву који нису имали слуха да поправљају и асфалтирају овдашње путеве па се народ одселио”…

– Е, било је овде доскора, до пре неку годину, баш живо. Недељом се испред оног објекта, тамо где је била кафана, пекло по два прасета и два јагњета, није било слободне столице. У задружној продавници могао си и трактор да купиш, а камоли остале потрепштине. А сада је све пусто и празно, ко овде дође, нема где да седне – додаје Миланко Ђоковић.

И тако, свако за садашње недаће има „свог” кривца, и око тога никако да се сложе. Али и њима, а и другима, заједничка је потајна оптужба на рачун манастирског братства. Тако чујемо гласине да је манастир купио некадашњи мотел.

Купио и затворио. Да је манастиру враћено на стотине хектара земље, па се сада та земља слабо обрађује. Да је манастиру држава вратила објекат познат као Карађорђев конак, а сада градска управа за просторију шефа месне канцеларије манастиру плаћа кирију…

Да је манастир купио и задругу, па се нико задругарством не бави, а и задружна кафана је затворена… А некада је, веле, манастирска економија била јака, манастир је био темељ и подстрекач развоја и туризма и сеоских газдинстава.

Питамо о томе архимандрита Тихона Ракићевића, игумана студеничког манастира. Уз напомену да је братству превасходно да се моле Богу, а затим и да одржавају овај историјски и уметнички комплекс, он признаје да је начуо критике, поготово од оних који су овај крај одавно напустили.

– Тај процес преласка становништва у градове као да се не може зауставити. Ко се из студеничке околине одавно одселио, он памти како је онда било више људи, ђака. Све је било живље и активније и сада би ти поједини исељеници волели да тако буде и данас. А што то није, они немају право да криви друге, нити други имају право да криве њих за одлазак у град. Ипак, дешава се да неко из града дође да живи у брдима која сви напуштају. То је случај са братством манастира Студенице. Они су завршили школе и дошли да живе и раде у крају који има све мање становника. Спремни су да остану овде па макар се сви други одселили. Овде су донели своју културу и идеје. Једна од тих идеја, која је реализована, јесте, примера ради, искоришћење обновљивог извора енергије који је крила река Студеница… Саградили смо хидроцентралу и добијамо енергију из обновљивих извора. Имамо радионицу за израду свећа, ради манастирски конак који прима све поклонике… А то што немамо краве, а имамо овце, зар је то тако важно. Видите, манастиру је враћена само четвртина од око 300 хектара земље. Тамо где је био мотел, ту земљу смо уз помоћ кредита купили, иако ју је пре 55 година манастир поклонио за школу, а на њој је касније саграђен угоститељски објекат који је у таквом стању да није за коришћење. Јесмо купили и задружну зграду, од задруге у стечају. Понашамо се, дакле, домаћински, али овде су свештеници образовани и са одређеним специјалностима. И не могу, а и не знају, да раде оно што су оставили они који су одавде отишли – јасно и без околишања одговара на поменуте критичке „шумове” студенички игуман Тихон Ракићевић.

 

Нема пара за духовну академију

Ове године неће бити организована позната Студеничка духовна академија, јер је ресорно министарство одговорило дугогодишњем организатору Музичкој омладини Србије да за то нема новца.

Иначе, ликовна академија, чији је организатор краљевачка туристичка организација, почиње у Студеници 3. августа. Учесници ће, дознајемо такође од игумана Тихона, као радни простор користити од државе повраћен и обновљен објекат Карађорђев конак, који се налази у манастирском комплексу.

 

ИЗВОР ИНФОРМАЦИЈЕ: politika.rs

- рекламе -