ПРЕДСТАВЉАМО: “БИТКА НА ЧЕМЕРНУ” КЊИЖЕВНО ДЕЛО ЖИВОЈИНА СТЕФАНОВИЋА

0
- рекламе -

Поема “Битка на Чемерну“ Ж. Стефановића, писана стихом између лирског и епског десетерца, са епском целзуром, после четвртог слога, својеврсно је песничко опело неопојаним српским јунацима који су на Чемерну, новембра 1915. године одсудном одбраном бранили и одбранили бочни удар аустроугарске војске на Прву Армију Живојина Мишића у повлачењу ка Косову и Метохији, са јасном намерoм да пресеку одступницу и докрајче 1.А. Та судбоносна битка, једна од најкрвавијих на балканском бојишту у Великом рату, давно је пала у заборав, уосталом као и цела крвава епопеја српског народа из тог времена, ваљда као капитал, уз краљевску круну и српску државност, у грађењу нове држсве јужних Словена – Југославије?


Песник елегично васкрсава време, повод, битку и њене последице жалећи прометејску жртву српског сељака чија патриотска свест и борбени морал и у најтежим, проблемским ратним тренуцима, пробијају небеса. Тај мали, обични српски сељак, израстао из божје лепоте свога окружења, посне бразде и кућног огњишта, уз гусле, Божић, Васкрс и Крсну славу, 1915. године у повлачењу Српске војске пред тројном царевином, да се не би капитулирало, го, бос и гладан, после четири године ратовања, беспоговорно, до крајњих граница издржљивости, извршава све постављене задатке команде, која му симболише отаџбину, и у сваком тренутку је спреман на највећу жртву.

- рекламе -

У својој поеми Ж. Стефановић, кроз петнаест хронолошки повезаних поглавља, у чијем је средишту битка на Чемерну, бави се Великим ратом, на свој начин, не изневеравајући историјски ток и прича сетну причу о узвишеној жртви из, скооро заборављеног догађаја који је имао судбоносни чин у повлачењу Српске војске.

Поема почиње описом Чемерна, његове раскошне лепоте, питомином, природним складом животиња, биља и човека, као божје датости појачано импресивним доживљајем песника, што је у апсолутној супротности са именом планине и његовим значењем, а које ће, после битке на Чемерну имати симболично корено значење у страдању.

Свако јутро кад се Сунце јави

Прве зраке на Чемерно стави

И пред вече кад Сунце залази,

Пре но зађе, Чемерно помази.

Зна песник да питомост, лепота и склад увек имају своја двојства и да су супротности исто божја датост, али песник их прихвата само у функцији акцентуације раскоши коју супротставља људској ратној деструкцији, и зна да лепота и сјај људске крви, као њена цена, иду руку под руку.

На Чемерну умерена клима

Ал понекад има оштрих зима

Буква пуца,све заледи широм

Па га зову балканским Сибиром

Крешендо импресије и интимизације песника и планине појачава се.из стиха у стих и врхуни у строфи којом најављује Аустроугарског генерала Кевеше кога ће задивити нестварана лепота простора, али који је ишчашен из тог простора, неспособан да га истински естетски и дубоко доживи.

О јесени најлепша је мени

Чемерно се цело зарумени

Жута боја с бакарном се меша

Задивила генерал-Кевеша

Друго поглавље Повод почиње подсећањем на Гаврила Принципа и видовдански сарајевски антетат кога је Аустроугарска искористила као повод за дуго планирани и припремани напад на Србију.

Кад Гаврило уби Фердинанда

Брзо стиже из Беча команда

Као да су једва дочекали

Ултиматум одмах су послали

Рат објави Аустро-Угарска

Ултиматум беше само маска

Војска стиже на нашу границу

Царевина подиже палицу

Царска војска масакр почини

У Лозници, Шапцу, Осечини

Ал на Церу дугове платише

Степа мисли неће доћи више

Апострофирањем Степиног мишљења песник најваљује другу етапу која ће изнудити колубарску славну епопеју, која ће изазвати појачану срџбу осрамоћеног агресора. Поћорека ће сменити Макензен који ће са три царевине кренути у казнену експедицију и здружени злочин над српским народом и војском која, изнурена балканским ратовима, Церском и Колубарском битком, болестима и немаштином није могла да се супротстави новом атаку. Да би избегла капитулацију Српска војска је одлучила да се повуче на југ надајући се помоћи и прихвату од стране савезника.

Краљ и влада одлучише тада

Сви ка југу, једина је нада

Да се спасе војска и држава

Трећим делом поеме Бој на Чемерну, Припрема, песник припрема читаоца за финални догађај, сам бок, као изнуђену неминовност да би се спречио удар у бок Српској војсци у непријатељској намери да се одсече одступница и војска дотуче.

Силна војска на планину стиже

Кањон Ибра да јој је што ближе

Задњу битку Немачка припрема

Ал и Мишић стратегију спрема

И Столове војска заузела

Нови напад да би започела

Десном страном Ибром да овлада

Од Краљева до Мaглича града

……………

Кевеш шаље своје извиднице

Да му сниме простор Студенице

И утврде путеве и стазе

Што најбрже на Ибар излаз

У четвртом поглављу поеме, Збегови, дат је опис стања уочи битке. Немачко-аустроугарска војска и ту наставља са зверствима, убијањем цивила, силовањем и паљењем. Као последица свега тога јављају се збегов, у покушају да се бар заштити голи живот.

На Чемерну и около њега

Није било живота без збега

Овај народ настрада, пропати

Тако време да се не поврати

………….

Изгореле зграде и амбари

И у њима домаћинске ствари

Поцрнели темељи од кућа

Само видиш где је била кућа

…………….

Најтеже је болесним у збегу

Нису могли да добију негу

Ни кад треба, брзо да потрче

Нити стазу себи да прокрче

Пети део поеме, Манастир Студеница, је песников бег из страдалног и пролазног у светрајност симболисану у дуговеком стожеру српске духовности. Не, нема ту ни алузије на инвокацију, ни ишчекивање помоћи, ни са земље ни са неба, ни кукања над судбином. Ту је само покушај идентификације са прецима и узвишеним временом и, можда молитва да се издржи ово ново искушење под сталним страдањем и бића и светиња.

Од изградње до данашњих дана

Много пута била опљачкана

Одношено све што је вредело

Њено царство није избледело

………….

Сад је опет дошло тешко време

Србин чека европске екстерме

Аустрију, Немачку, Мађаре

На Србију хоће да ударе

И Бугари, што нам често прете

Здружили се да нам се освете

Да приграбе градове и села

Ратна битка тако је почела

…………..

Нико више није у дилеми

И манастир мора да се спреми

Да спашава људе, имовину

Наслеђену српску дедовину

………….

И ризница мора да се празни

Предмети су историјски разни

Разне књиге, иконе, лустери

Да се склони и да се провери

И путире, крстове, кандила

Испред банде и великих сила

Плаштенице, повеље, графике

Јеванђеља, барјаке и слике

Рукописе, писма и тапије

Морало је све да се сакрије

И рипиде, украсне предмете

Ризнице су њима праве мете

Све се склања у тајне одаје

Кад се гледа да се не познаје

У зидове великога града

Ти отвори још стоје и сада

Шести део носи назив Одбрана. Одбрана је увек рефлексивна или смисаона активност која подразумева мере и радње и настаје као реакција на непријатељски атак, као природни корак самоодржања. Песник не ампутира ништа из тог времена, не дозвољава дилему. То је тако, тада и ту. И намера генерала Кевеша,и формирање Ни узрок, ни последицу, ни њихове односе. Прати ток догађаја и у улози наратора Студеничког одреда, и простор, и време, и смена команданта Прве српске армије.

Кад Бојовић доби тешке ране

Мишић стаде на чело одбране

И заведе ратну дисциплину

Да војници узалуд не гину

……..

И формира Одред студенички

Састави га мудро и зналачки

Да одбрани Ушће – Пусто Поље

Овај народ да нико не коље

И постави једног од најбољи

Да умири народ у невољи

Пуковника Ђорђа Ђорђевића

Из ратова храброг соколића

Мишић схвата која је то сила

Наша војска простор је покрила

С обе стране реке Студенице

Од Чемерна, Рудна, Планинице

Ров до рова, копа се планина

Под командом Мишић Живојина

………………….

Кевеш дође из правца Каоне

Али Срби неће да се склоне

Сачекаше ову силу царску

Аустрију и целу Мађарску

……………..

Кевеш хтео Маглич да опколи

Ал то Мишић нехте да дозволи

Са простором овим да овлада

Под зидинам Јерининог града

…………………….

Кад одступаш, мораш да се тучеш

После битке мало се повучеш

Па заузмеш свој положај нови

Све изнова опет се понови

…………….

Сваки пораз у победу пређе

Прадедовско то нам је наслеђе

И потомци сви то добро знају

Тако Срби вековима трају

Драмски заплет, ток саме битке, која је толико судбоносна за српску војску, а нама непозната или не довољно позната, зналачки је дат у седмом делу поеме, Битка. Почиње се констатацијом да су те 1915. године на ратишту изостале велике битке, тактички или из немоћи, али да више нема избора. На Чемерну она је наметнута неизбежност.

Три армије Србију напале

Велике су битке изостале

Српска војска брани се, одступа

А њен народ у крви се купа

………..

Српска војска коте запосела

Пре но што је битка започела

…………..

У ровове гранате падају

Људска тела ломе, комадају

Крв хероја са земљом се меша

На бојишту Мишића – Кевеша

…………..

Кевеш жури, осваја, продире

Ал се Србин снажно одупире

………

Српска војска сељаци, горштаци

На ногама штављени опанци

Сакупљени они бране своје

Још не знају прави Србин ко је

Крв се лије по голој равници

Кевеш жури према Студеници

………….

Гину људи, коњи и волови

Одјекују брда и долови

Чемерно се од крви румени

И потоци мутни и црвени

Небо гори, челик и олово

Нападнуто гнездо соколово

Гранатама земљу преораше

На бојишту многи погибоше

………….

И Кевеш је пао у невољу

Губи време не може да прође

Краљ и влада уз долину прође

План се топи снег пада све више

Српска војска терен контролише

Пет дана се води битка тешка

Ал се једна догодила грешка

Кад Чемерно Кевеш заобиђе

Српској војсци иза леђа приђе

На стражи је задремала смена

Па је туђа војска доведена..

Ал се Србин брзо опорави

Одступницу да брани, настави

…………

Студенички одред у борбама

Бране краља сви су на ногама

Пуне пушке празне магацине

Да се спаси име отаџбине

Кевеш стаде, даље није хтео

Јер је Мишић караван одвео

Па окрену Рудну, Себимиљу

Новом правцу, новом ратном циљу

У новом, осмом делу, Закаснили, песник скоро усхићено констатује да су душмани закаснили у својој подлој намери да одсеку одступницу српској војсци, не што нису пошли на време, него што су им намеру осујетили храбри , свесни борци, српски сељаци, израсли из длана Шумадије и ових обронака до непролаза, у чијим срцима је била чиста љубав према отаџбини и свест да сада она само од њих зависи.

Нису могли лако да се снађу

Да Чемерну приђу и изађу

Закаснили неколико сати

Није могло време да се врати

………..

Краљ и влада стигоше до Рашке

Па је Кевеш морао натрашке

Ка Мојковцу усмерио правац

То му беше још један ударац

У песниковој констатацији у деветом делу поеме И снег паде крије се двозначност. Прво, прст божјег удела као помоћ праведницима, али и чистина простора да „зверка“ покаже свој траг. Дакле, не „да прекрије бријег“, као атмосверско дешавање.

Елегичност која небо тамни избија из сазнања да су дојучерашњи млади орачи, косачи, играчи у колу сред црквене порте, потрчали на позив отаџбине и положили своје животе на њен олтар на некој планинској коти која је са њима на њој постала небеска, а ми то не знамо, цену и не слутимо и тога нисмо свесни.

Снег их покри, чисто бело платно

Тужна бајка и невероватно

Место гроба и црне земљице

Њих покрива снег и леденице

Остадоше по планинској страни

Да се хране орлови, гаврани

Љуте звери, вуци и вучице

И пацови, куне и лисице

Свећу нико ником не запали

Нит с две речи да им се захвали,

Нит окади гробове њихове

Грех остаде за век и векове

Хвала њима на њиховом дару

Положише живот на олтару

……

Оставише поруку наслеђу

Како Србин чува своју међу

И слободу да слободно живи

Имал неког да му се не диви

Десети део поеме, После битке, својеврсни је парастос онима који су се, безусловно узидали у отаџбински зид незаборава и собом оплеменили, на чемерном длану ове груде, све између земље и небеса, али и земљу и небеса. Ово је својеврсни прекор држави, војсци, свим коленима покољења и свима нама.

Ко ће сада њиве да пооре

Да порани још од ране зоре

Да посеје, шљиве да посади

О јесени кромпир да повади?

Једанаести део ове јединствене поеме, споменика једном догађају, Пролеће, не почиње, оним што се подразумева у ово годишње доба, пролеће, васкрс новог животног циклуса у природи. Оно је овде временски, просторни, и друштвени репер. Ово, поемско Пролеће, је показивање и прогледавање, скидање застора с националних очију којима се мор видети Чемерно из новембра 1915. године и да никада више не буде ван хоризонта националног ума.

Ово што се овде догодило

Још се само на Косову збило

Поред Лаба и поред Ситнице

И Чемерну поред Студенице

………….

Снег се топи, провирују тела

О судбино зар си тако хтела

Реденици, пушке, бајонети

Памет стане кад се човек сети

Експресивност која избија из апсурда бојишта, на коме су смрћу измирене жртве и злочинци, које је прекривно хиљадама лешева у затеченом и заустављеном покрету, у стању полураспада, појачана је до крика.

Тела леже као побацана

По планини, орловима храна

Део тела често недостаје

Дах у грлу човеку застаје

Поред њих су пушке укрштене

Неке празне, неке напуњене

И на њима дуги бајонети

Живот стао, били су на мети

Мајка кука и синове тражи

А они су на вечитој стражи

Дванаести део Битке на Чемерну, Кости, је јетка опомена песникова потомству и своме народу који су дозволили да ова велика и судбоносна битка која је собом однела преко две хиљаде људи жељних живота, а спремних да свој живот жртвују стављајући га у залог за срећне животе својих потомака, буде препуштена забораву, вољно или невољно, све једно. Боли песника, као национално пробуђено биће, то што уместо споменог знамења народа и потомства, сами себи, својим костима означавају гробно место, над којим разговарају ветрови, тишина, птице и звери.

Сто година прође и још више

Нико мртве нехте да попише

Било их је преко две хиљаде

Нико нехте да опише јаде

Још ни кости покупљене нису

Остале су по планинском вису

Да причају – то су наше књиге

Нашу прошлост и наше небриге

…………

До када ће овако да траје

Костурница њима недостаје

Кости леже по буковој шуми

У буквама челик и куршуми

Песник следећим стиховима јакшићевски поентира, без љутње, беса и срџбе:

Људске кости српско је семење

Које расте и пушта корење

Семе српско, наших прадедова

Нек се дичи омладина ова

У тринаестом делу ове поеме, У колони, је нагли заокрет и враћање теми. Битка се десила. Последичност је различита на зараћеним странама. Без обзира како се ова битка пише, она се, од оног тренутка када је Српска војска била у безбедној зони свога повлачења чита као победа над победама која је омогућила онај фениксовски васкрс истој војсци у пробоју Солунског фронта и ослобођењу Србије. Без ове битке, вероватно не би било ни седнице Владе у Рашки, ни, албанске голготе, ни Крфа, ни Вида, Зејтинлика, ни Кајмакчалана, Црне реке, ни златне слободе.

После битке и после победа

Царствима је нанета увреда

Па се они силно наљутише

Са три војске на Србе кренуше

………….

Српска влада донесе одлуку

Да се сада са њима не туку

И примене стратегију другу

Да се војска повуче ка југу

Мојковац је четрнаеста глава поеме. Сердар Јанко Вукотић са својим борцима је на Бадњи дан и Божић 1916. године значењски репризирао Битку на Чемерну. И он је скоро одсудно бранио Српство, Србију и Српску војску од бочног удара Немаца и Аустроугара. Јер ако се није могло преко Чемерна, надали су се душмани да је преко Мојковца „меки трбух“ и да ће ту начинити брешу кроз одбрану да учине што су наумили. Нису знали нити су претпоставили да ће се Сердар Јанко Вукотић ту одуживати своме Српству и своје Српство задуживати са јунацима израслим из косовске коби и српске традиције тако како је чинио и омогућио Српској војсци потребан маневар.

Рајнер гледа, терен му се свиђа

Али многе ствари не предвиђа

………….

На Мојковцу сердар Јанко чека

То је била једина препрека

Своју војску разврстао тако

Не може је померит никако

………

Хвала њима, и не треба више

Мојковачка врата затворише

Бојна њива у њиховој руци

А било је – потегни, повуци

Црна Гора уз Србију стала

Рајнерова војска заостала

Није могла на време да дође

Српска војска измаче и прође

На Бадњи дан, кад бадњаци горе

Битка траја целу ноћ до зоре

И на Божић, Христовог рођења

Рајнер није нашао решења

Петнаести део поеме Битка на Чемерну, На крају, је епилог и нормални след догађаја. Песник сумира странице историјске читанке, дописује и оставља их незаобилазне и путнику и намернику простора омеђеном српским костима.

Да се битка не догоди спаса

Од Србије ни трага ни гласа

Ни Солуна, ни Кајмакчалана

Ни слободе што је дочекана

……

Нек се прича, вечна ватра гори

Да се памте српски соколови

Народ мали а храброст велика,

Српски народ тврђи од челика

Да у свом животу овај песник ништа више добро није урадио, својом намером и овом поемом се одужио роду, као Сердар Јанко Вукотић, и сочним српским, сликовитим народним,, провејаним језиком, уз песничке финесе, натерао на размишљње нас о нама у овом временском невремену у кога смо забасали, не само својом кривицом, али отуђени, разједињени, неосетљиви за братске муке у некаквој сталној трци у којој ништа не стижемо, а успут од нас отпада све наше, по вољи нечијој да ми више не будемо ми са својим крстом, језиком и писмом и онакви какви смо, оних чији смо и будемо са онима са којима смо, свесни да нам нико не жели да нама буде као њима или да ми будемо они, него само да ми више не будемо ми и да нас нема.

И коначно, када је већ Чемерно добило своју прву поему, ред је да добије и спомен костурницу, да бар мало образ оперемо.

(Радослав Премовић, професор)

Писац „Битка на Чемерну“ – Живојин Стефановић

 

 

- рекламе -