МЛАНЧА – Бројна села у студеничком крају, испод планине Чемерно, остала су са по пет, шест становника, а има и мештана који живе усамљени, у кућама без струје, транзистора, телевизије… и у шуми, међу зверима.
Људи, који ли је данас месец и датум? Јесте, ту на брдо изађем да би добио сигнал на мобилном. Кад нешто црно, крупно иде према мени, а оно мечка…Таква питања и приче чули смо приликом посете појединим, боље речено бившим селима у студеничком крају. А, до тамо смо стигли теренским возилом, „ладом нивом“, позајмљеном од Милоја Живковића који живи у близини студеничког манастира, у селу Брезови. За воланом је био Милоје Матовић, бивши возач комбија „Политике“ у Краљеву и водич Милинко Бркушанин, досељеник из овог краја у Конарево код Краљева.
Вешт је Матовић са „нивом“, он и Милинко знају пут, али пут је с камена на камен, а на Грајићкој и Страињској реци нема мостова па џип на појединим местима и „заплива“.
Тако је кад се са асфалта скрене према Орљој Глави, селу са некадашњих десетак заселака. Путујемо уз поменуте опасности и изазове о чему са леве и десне стране сведоче и честа спомен-обележја оних који су најчешће страдали на тракторима. Пролазимо покрај заселака Чаље и Шолаћ. Лево пуца поглед на прелепо планинско насеље Поноре, али оџак се пуши тек на понекој кући у засеоцима у којима живипо пет, шест, највише петнаестак мештана. Школа у Шолаћу је закључана и празна. После девет километра стижемо у заселак Привоје, где нас дочекује домаћин Радојко Ћурчић који живи у кући од дрвених талпи. Нема у Привоју више „живих“ домаћинстава, а само је горе, мало подаље у кући Срећка Мијаиловића некада било 14 чланова. Сада ни ту нема никога, па се усамљени Радојко присећа када је и у његовој кући било шест чељади. Но, после смрти родитеља и одсељења брата и сестре остао је сам и сада му је 55.година. Могао је, вели, да се ожени, било је ту девојака кад су села била пуна али, додаје, „година за годину и тако прође“. Ипак, спреман је на шалу, не јадикује што је усамљен, што нема струје, транзистора, ТВ апарата…
– Буде, богами, дана када ништа не проговорим, када се и са и датумима збуним. Баш, недавно био овде неки Милан, Босанац који је радио у шуми и долазио код мене. Једно јутро пијемо кафу а оно, видим кроз прозор, двадесетак ловаца у оним униформама се појави тамо путем. Ја се изненадим па у шали велим: „Бре, Босанац да се ово није заратило, а ми не знамо“?
И, тако прича нам Радојко да је покушао да живи и доле у Конареву код Краљева, где су му рођаци, али…
– Било ми је досадно, немам шта да радим а овде и преко зиме кад је снег мањи могу да се спремају дрва за огрев, за продају, да се производи ћумур.
На наше питање да ли страхује од звери, медведа и вукова, испричаонам је један од скорашњих сусрета са, како каже, мечком.
– Пођем ја, ономад, једно јутро, горе на ово брдо, јер тамо имам бољи сигнал за мобилни. Кад путем, према мени иде нешто крупно, црно. Видим мечка, залаја куче, ја подвикнем а она се само склони десетак метара узбрдо и настави да иде, не баш брзо, страном изнад нас. И, тамо, мало подаље, седе. Она седи ја мотрим на њу и телефонирам– каже Радојко, додајући да понекад увече оде доле до комшија, удаљених три, четири километра, зарад дружбе и приче.
А, горе, даље у планину најближа комшиница му је Радица Бркушанин, која живи у засеоку села Дебели Јасен, званом Чесмица. До тамо путујемо пет километара, што џипом, што пешице. Било је некада и у том селу 19 кућа, а сада само Радица. Сви су се из Дебелог Јасена иселили или помрли, а она се, као најлепша девојка у крају и вешта кројачица, после два неуспешна брака, са братом ту „доселила“. Дошли су одоздо из Чаље, али је убрзо остала сама, па у планини, усред шуме, ево већ годинама живи. Затичемо је како чува овце, и даје нам до знања да не воли разговоре са новинарима али, ипак, приупита и започе разговор:
–Знам да је недеља, али који ли је сада месец и датум. Рачунала сам, али је било поодавно када сам ишла доле у продавницу, далеко доле, четири сата сам пешачила. Тамо сам дознала датум, али сам нешто мало помешала. Но, не машим ја много. Ево, пролетос сам гледала када је леска зазеленела и знам да има још пет дана до Ђурђевдана, кад оно она мало закаснила па сам, када сам у продавници проверила, била два дана промашила. Иначе, у Краљево нисам ишла од 1986. године а до Студенице 14 година. Ето, одем до радње, доле у Мланчу купим намирнице, па џак на леђа и пешке довде. Замолим неког да ми довезе три товара брашна за зиму а да ми припреми мало дрва. Сад ми је један то обећао, али га нема. А, за овце имам сена, сама сам летос косила ручно и подела ово сено.
На наше питање да ли јој нешто треба и како се зими, кад снегови нападају, снабдева водом пошто је извор удаљен од куће, она објасни:
– Не треба ми ништа, не треба ми ни струја, ни транзистор, ни телефон. Оно, можда би ваљало да знам који је датум и какво ће време бити, а вести и музику не слушам. Вести не могу да пратим, а музика се искварила. Ја за зиму увек спремим да у кући имам изворске воде и кад снег напада сипам мало те воде и топим снег. Тако штедим воду све док не пропртим до извора. Не, не, немојте да ми шаљете помоћ, кад је оно пре две године био снег два метра бацили ми ту нешто из авиона, али ја то нисам дирала. После сам видела да то није никак’а храна, ни лисице нису хтеле да је поједу…И тако, кафу да вам не кувам, јер немам а и шкодљива је – нашали се Радица и оде да поврати овце.
У повратку примећујемо понеку бандеру за струју покрај путева вододерина, па нам наш први саговорник Радојко објасни:
– Па требало је овде 1982. године да стигне струја. Све је било спремно, неки мештани су радили, памтим мој отац је 40 надница дао па је разведена мрежа од шест километара, допремљена је и трафо-станица, али никада није монтирана и струја није прикључена. Онда је народ почео да се сели, а временом је нестала та трафо-станица, углавном су покрадене и бандере а од шест километара жице сада нема више од пар стотина метара – каже Радојко.
Дознајемо још да се само на другој страни планине, на приближној надморској висини, налази село Осоница, које припада ивањичкој општини. Тамо је давно дошао асфалтни пут до центра села, има струје, телефона, телевизије… И, ту живи скоро хиљаду становника, чак је једно до ретких планинских села са позитивним природним прираштајем. За последње три године тамо је рођено педесеторо деце, а недавно је обновљена и проширена школска зграда.
ИЗВОР ИНФОРМАЦИЈЕ: politika.rs/
