НЕКАДА ЈЕ ОСНОВНУ ШКОЛУ У ГОКЧАНИЦИ ПОХАЂАЛО ПРЕКО 400 УЧЕНИКА У ДВЕ СМЕНЕ
Основна школа у Гокчаници је од 1875. па све до 1970.године радила као самостална основна школа са својим издвојеним одељењима у Поповој Реци, Предолама и Борову, када је припојена матичној основној школи у Ушћу и добила статус осморазредног издвојеног одељења. У том периоду ову школу је похађало преко 400 ученика у 2 смене.
Данас, стицајем околности, школу похађа знатно мањи број ђака, али је она сачувала дух топлине, ведрине, срдачности и нечег посебног што у себи носи. То може да потврди свако ко је макар један радни или школски дан провео у овој школи, чак и они који су први и једини пут у њој били. Учити, радити, дружити се, провести макар мало времена у школи у Гокчаници – драгоцено је искуство.
Дугогодишња традиција школе и данас се негује и чува. На самом уласку у школу дочекују нас успомене на стара, добра времена.
И звоно за почетак часа призива дух прошлости.
Да сваки час почне тачно на време брине се наша Драгица. Некада ђак, а данас радник, она је домаћин ове школе. Сваког дочека са осмехом и лепом речју.
Пријатни и опуштајући мириси шире се ходником школе. Природа најбоље уме да се побрине за наше здравље. И ми то умемо да ценимо.
Негује се разумевање, сарадња, поштовање, толеранција, пријатељство, и то се види, и још више осећа, на сваком кораку.
Учионица је свега неколико, али зато свака одише топлином. Брижно и с љубављу је уређен сваки кутак.
И, што је најбитније, није то само „на папиру“. Не ради се на томе само на појединим часовима или у оквиру тематских недеља. Не постоји предмет, план и програм чији исходи то могу да пропишу.
Школа у Гокчаници својим духом ствара увек пријатну атмосферу и гради добре међуљудске односе које, нарочито у данашње време, посебно негујемо.
Сви смо ту, заједно – ученици, учитељи, наставници, помоћни радници. Први међу једнакима. Свако од нас је део слагалице без које слика не би била комплетна.
Школа у Гокчаници „живи“ мисију и визију наше школе.
Ново доба и савремени начин живота довели су до тога да је у Гокчаници остала тек понека породица, а у школи само неколико деце, али је једно сигурно – много је већи број оних који ће увек радо и из љубави доћи.
За Студеница Online, Маријана Дражовић
