Гокчаница – ЈЕДИНИ ДОБИТНИК СВЕТОСАВСКЕ НАГРАДЕ, БЕЗ ДРУГА ИЛИ ДРУГАРИЦЕ У ОДЕЉЕЊУ.
Лазар Цветковић, ученик VIII/3 ОШ “Милун Ивановић” из Ушћа, истурено одељење у Гокчаници, једини је ученик у одељењу, а уједно је међу најбољим ученицима у читавој школи. Има све петице, иако са сестром Саром у једном правцу пешачи готово десет километара.
Има све петице и највише га занима програмирање и ИТ технологија, зашта у овом тренутку има највише интересовања и шансе да упише у јуну у једној од краљевачких средњих школа. Лазар још нема свој рачунар, Повремено ради на застарелим рачунарима у школи, ако нису у квари и ако има интернет везе. Код куће поседује таблет и на интернету је путем телефона старим шест година (није на додир). Интересује га и реп музика, волео би да савлада знање монтаже видео клипова и све у вези програмирања на рачунару. Пише поезију и воли скијање на скејтборду. Овог пролећа ићи ће на такмичења из српског језика и књижевности и у овом тренутку му је приоритет припремање за та такмичења.
За 120 година постојања ОШ “Милун Ивановић” у Ушћу, ово је први пут да неку награду добије ученик из Гокчанице. Лазар Цветковић је уједно и први случај у историји школе да један ученик чини једно одељење. И то је једно потпуно ново искуство и изазов за наставнике, поготово пре четири године, када је Лаки уписао пети разред.
Лаки је већ четири године свакод дана редар. На часовима нема ко да му шапне, нема од кога да препише када ради писмени задатак. Нема другара са којим може да провери резултат. Није у могућности, као друга деца да се када не зна сакрије иза друга да га наставник не прозове. Још се није десила прва љубав нема ни симпатију, нема ни са ким ни да се позвађа, наставници су му све.
Школа у Гокчаници, иначе, некада је имала (седамдесетих и осамдесетих година) и 250 ђака, радила је у две смене, и како каже домар Љубинко Банковић, у читавом дворишту није могла да се нађе једна травка, јер је све угажено дечјом ногом, а данас у траву зарасло школско двориште коси петнаестодневно.
То све говори о одумирању села. “Ово је сточарски крај, каже Љубинко и додаје да сада колико стоке има цело село, некада је поседовало једно домаћинство, толико се смањио број људи и стоке. Стока продата а народ се одселио за бољим животом у Краљево, махом у Жичу и Коваче.
Матична школа у Ушћу броји око 280 ученика, а Одељење у Гокчаници, којем већ неколико година прети затварање и та “претња” сваке године постаје озбиљна и извесна реалност, од првог до осмог разреда има свега десеторо ученика, од чега у седмом и завршном осмом разреду свега по једног.
“Сваког уторка и четвртка са посебном радошћу одлазим на први час. Јер то је посебан час са посве посебним ђаком. Његово читаво одељење је он сам. Његова учионица је омалена, сеоска, са фуруном… а након првог: „Гоод морнинг, Лазар, хоw аре yоу тодаy?“ – „Гоод морнинг, теацхер, хоw аре yоу? као да смо у сред Лондона. Сијасет тема за разговор као да нас је најмање двадесет у учионици. Час какав сваког просветног радника чини задовољним и поносним што је одабрао управо овај позив”, каже Маријана Дражовић, наставница енглеског језика, која Лазару предаје од првог разреда и најбоље га познаје, истичући да је рад са тако бистрим, радозналим, љубопитљивим и паметним дететом привилегија и професионални изазов за све наставнике.
ЉБЛ/Д.В.
