УШЋЕ – Ибарски рудници су почели организовано копање, веома квалитетног каменог угља, 1924. године. Рад се одвијао у веома тешким условима, без икакве заштитне опреме, механизације и без права на годишњи одмор. Рад се одвијао са дванаесточасовним радним временом.
Рудари нису имали обезбеђену исхрану, а о купатилима су само могли да сањају, тако да су се изгладнели и гарави увече довлачили кући не виђајући ни зрак сунца. Сурови газда рудника Савић им је исплаћивао бедне наднице, које су месецима касниле, а своју робу у рудничком магацину им је, по папреним ценама, давао на вересију.
Због сурових услова који су владали у руднику одмах се јавио веома јак раднички отпор који је од власника рудника, безуспешно, покушавао да издејствује хуманије услове рада. Како до тога није дошло, 1929. године организован је штрајк, и тражено је: да им се не смањују, ионако бедне, наднице и да им се исплате све заостале зараде које су касниле и више од годину дана, да се уплаћује здравствено и пензијско осигурање, израда прозивнице и купатила, осмочасовно радно време, изградња радничких станова…
Обећање које је дао рударима газда није дуго поштовао тако да је поново долазило до незадовољства рудара. Дуговања радницима су се, уместо смањивања, драстично повећавала, а ни услови у руднику нису бивали много бољи.
Поново долази до штрајка 1934. године, када рудари пешице одлазе код среског начелника у Рашку, а делегација рудара у Београд, на састанак у министарство. Држава одузима рудник од Савића и преузима вођење рудника, а рударима обећава да ће им испунити захтеве.
Међутим, финансијска криза настала после атентата на Александра Карађорђевића доноси нове проблеме рударима, стање у руднику постаје све теже, зараде и даље касне, заштита на раду све гора, недефинисано радно време. Све то приморава рударе да у децембру 1936. године формирају синдикалну организацију УРСС-а, под чијим су виђством поново запретили штрајком, на шта управа рудника не реагује и синдикалне поверенике избацује из канцеларије.
Суочени са претходним лажним обећањима доносе једну тешку одлуку – штрајк у јами или такозвани ,,мртви штрајк” до испуњења захтева.
ПРЕВАРА
Првог фебруара 1937. године рудари праве смене у јами ,,Јарандо“, не излазе из јаме, у јами им се придружује и друга смена (укупно око 300 рудара), а испред јаме се окупља остатак од 760 тада запослених. Управа рудника позива у помоћ жандармерију, која са стотинак жандара окупира рудник. Надзорници безуспешно покушавају да убеде рударе да напусте мрачна рударска окна. Рударима је у помоћ у храни одмах притекло локално становништво допремајући је скривеним путевима и напуштеним окнима. Власт показује своју суровост забраном локалним трговцима да породицама рудара продају своју робу. У помоћ пристижу рудари ,,Трепче“ из Косовске Митровице, који су у Баљевац допремили два вагона брашна и већу новчану помоћ. Жандарми блокирају све јамске улазе и онемогућавају допрему хране у јаму.
Осмог дана штрајка из Београда долазе представници Министарства шума и руда и рударима нуде милостињу, што они одбијају, доносе одлуку да наставе штрајк. Живећи у веома тешким условима, рудари у јами све више побољевају, а другови их вагонетима шаљу напоље, где их дочекују ,,спољни“ штрајкачи.
Београдска централа синдиката се повлачи из штрајка, управа обуставља допрему воде у јаму и затвара вентилационе ходнике, тако да у јами понестаје и ваздуха… Да би сломила штрајк, управа рудника доноси одлуку о привременом затварању рудника и протеривању спољног штрајкачког одбора.
После дванаест дана штрајка, 12. фебруара, јамски штрајкачи, препуштени сами себи, на измаку снаге и здравља, изгладнели и жедни, 300 сати без дневне светлости… поверовали су управи рудника да ће им испунити захтеве и да штрајк неће бити санкционисан, доносе одлуку о прекиду штрајка и излазе на светлост дана…
По изласку из јаме схавтају да су преварени. Напољу су их чекали жандарми, вође штрајка су похапшене, 300 рудара отпуштено, а рудари из других крајева Југославије протерани…
Производња је настављена после шест месеци, али ови догађаји нису прекинули борбу између рудара и власника рудника. Она је настављена у низу нових сукоба, који су имали мање оштар карактер, али су непрекидно трајали. Иако је штрајк имао делимичан успех, он је био круна дугогодишње борбе рудара Ибарских рудника за живот достојан човеку. Штрајк је ударио темеље Синдикату Ибарских рудника који се, већ 70 година, успешно носи са свим недаћама које су присутне у најтежем занимању на свету.
Срећно!
Синдикат Ибарских рудника.