ГРАДАЦ – У средњем веку Манастир Градац био је средишњи део српске државе, место богато изворским водама. У манастирском комплексу постоје две цркве, већа црква посвећена Пресветој Богородици, и мања Св. Николи.
Већа цркав била је гробно место ктиторке манастира , свете краљице Јелене Немањић, жене краља Уроша I. Манастир је изграђен у последљој четвртини 13. века . О времену оснивања и ктитору закључује се углавном на основу фресака и архитектуре. Најстарије писано сведочанство о настанку Градца је Житије краљице Јелене које је написао архиепископ Данило II у периоду између 1317. и 1324. године. Данило II је све ктиторске заслуге приписао краљици Јелени док се у каснијин летописима и краљ Урош I помиње.
Урошево учешће у изградњи потврђује и двојна гробница припремљена за осниваче цркве и ктиторска композиција насликана изнад ње.На Богородичиној цркви уочљиве су две етапе у грађењу. Могуће да је Урош заједно са краљицом започео изградњу манстира. Али вероватно да је почетна етапа зидања била прекинута 1276. године када је Урош свргнут са престола и прогнан у Хум, где је умро 1277. године.
На стени изнад улаза у манастир налази се мала црква посвећена Св. Николи. По архитектонским одликама предпоставља се да је подигнута у другој половини 13. века. Могуће да су у овој цркви вршена богослужења за време зидања велике цркве. По довршењу манастира она јe степеништем била повезана са конаком и можда је служила као дворска капела.
Градац је основан као мушки манастир. Када су Турци продрли у ове крајеве манстир је опустошен и опљачкан после пада Новог брда 1455. године али све до друге половине 16. века није био потпуно напуштен. Крајем 16. века игуман Стефан и јеромонах Пајсије из Ђурђевих ступова извршили су велику обнову Богородичине цркве. Цркву су затекли без крова и покрили је оловом. Могуће да су они том приликом обновили и монашке грађевине и основали ново братство у тада напуштеном манастиру. На основу записа митрополита Висариона из 1600. године сазнаје се да је манастир био покраден и да су све монашке келије биле разорене до темеља.
Судбина манастира у 17. и 18. веку потпуно је непозната. У том периоду Турци су скинули оловни кров и она се затим природно урушила. Крајем 18. века манастир је био тешко оштећен и ненастањен. Почетком 19. века основано је данашње село Градац. Један део цркве обновљен је ради богослужења али је црква и даље била без сводова, куполе, намештаја и засута земљом у висинои од 2 метра.
Завод за заштиту споменика културе Србије организовао је 1948. и 1949. године конзерваторске радове а обнова цркве трајала је до 1975. године. Дограђени су сводови, тамбур, купола, аркадни фризови, прозори са мермерним оквирима и украсима, кровни покривач, олтарска преграда, два свећњак и плочник.
Године 1982. започела је изградња конак и обнова монашког живота. Након вишевековне паузе темеље обнове поставио је схимандрит Јулијан Кнежевић, тадашњи студенички игуман. Искусан у монашком животу старац Јулијан је са великом љубављу духовно руководио прве монахиње које су се у овој светињи окупиле. И данас у Градцу живи малобројно сестринство које настоје на даљој обнови манастирског комплекса и монашког живота.
Amin +++